DA LI JE MOGUĆ ŽIVOT U ZAJEČARU?


Koji su elementarni uslovi za život? Voda, hrana, vazduh. Da li mi u Zaječaru imamo te osnovne uslove za egzistenciju? Hajdemo redom.

Svi se sećamo cele priče oko česama u Zaječaru. Grupa ljudi se organizovala da zaštiti Zaječarske česme i dobar broj nas je skočio da podrži jednu ispravnu ideju. Iako sam upozorena na vreme da ti ljudi imaju neke druge namere osim zaštite opšteg dobra ipak sam bila u šoku kada sam saznala da su se priključili upravo onima koji su taj problem i stvorili. Upravo je monstruozno to što su učinili, jer su praktično uništili svaku mogućnost daljih građanskih inicijativa, jer ko će posle ovoga poverovati u iskrenost bilo koje akcije. Zaječarske česme su sada bezbedne, dok nekom ne padne na pamet drugi način da ih iskoristi.

Ali da li su zaista bezbedne? Ono o čemu se malo priča je činjenica da se vrše rudarska istraživanja na Kraljevici i Lubničkom brdu. Firma Nevsun Resources ima pravo na 100% eksploatacije budućih rudnika bakra i zlata u našem kraju. Projekat Timok obuhvata gornji i donji tok Timoka i proteže se od Bora do Zaječara. U gornjem delu je eksploatacija već počela, a u donjem se još vrše istraživanja. Nije poznato kako će se bušiti i da li je ta firma obavezna da vodi računa o zaštiti životne sredine. Zna se da će se bušiti do 2km u dubinu, a kako će to uticati na podzemne vode i samo zemljište – da li se neko uopšte brine?

Ako je postojanje ogromnog rudnika u neposrednoj blizini Zaječara dobro zašto to ne objave na sva zvona? Navodno je u pitanju drugo najveće nalazište bakra i zlata na svetu.

Preko zemljišta dolazimo do priče i o hrani. Koliko je naš seljak obavešten šta je to čime hrani svoju stoku i prska svoje njive? Ako pogledate hranu koja stiže na našu pijacu uočava se velika jednoobraznost ponuđenih proizvoda. Sve je manje autentičnih proizvođača, a hrana sadrži toliko pesticida da nije više za ljudsku upotrebu. Nisu krivi seljaci što žele da zarade kada i ne znaju šta je to tačno što gaje. Nema zadruga, pa nemaju ni gde da se obaveste niti da plasiraju svoju robu.

I stižemo do vazduha. U neformalnom razgovoru sam obaveštena da je incidencija plućnih bolesti ove godine povećana za 70%. Javna je tajna da najsiromašniji slojevi društva lože na kamionske gume i ivericu. U tom postupku se u vazduh oslobađaju kancerogene materije, što, verujem, ovi ljudi ne znaju. Veliki broj domaćinstava se isključio sa gradskog daljinskog sistema grejanja ne mogavši da izdvoji i po 20 000din mesečno za, često, nedovoljno dobro grejanje. Neki od njih se greju na struju, a u zgradama koje imaju mogućnost prešlo se na drva i ugalj. Zato poslednjih godina imamo priliku da uživamo u “maglama Londona“ šest meseci godišnje i da slušamo objavljene analize kako je sa našim vazduhom sve u redu. Živo me interesuje gde su vršena ta istraživanja, pošto ja i moja porodica bez biciklističkih maski ne izlazimo na ulicu kada padne mrak od oktobra do aprila. I srećni smo što smo mogli da ih nabavimo.

Dakle, da li je moguć život u Zaječaru? Bez obzira koliko novca posedovali, da li je moguće živeti u gradu u kome ne znate šta jedete, šta (i dokle) pijete i kakav vazduh udišete? Da li vam je zaista svejedno šta unosite u sebe? Meni nije. Dosta je bilo!




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *