Zahtev tužilaštvu podneli RUP i Efektiva!!!


Udruženja za zaštitu potrošača Republička unija potrošača i Udruženje Efektiva iz Beograda, podnele su Zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o kreditima u švajcarskim francima svih 20.000 korisnika u Srbiji. Zahtev je upućen direktno na ruke Republičkom javnom tužiocu gospođi Zagorki Dolovac.

sipak

U nastavku je celokupan tekst Zahteva sa obrazloženjima:

REPUBLIČKO JAVNO TUŽILAŠTVO

Beograd, Nemanjina 22 – 24

n/r: ZA REPUBLIČKOG JAVNOG TUŽIOCA, GOSPOĐU ZAGORKU DOLOVAC

PREDMET: ZAHTEV ZA UTVRĐIVANJE NIŠTAVOSTI UGOVORA, SHODNO ČLANU 109 STAV 2 ZOO

Poštovana,

Obraćamo Vam se u ime dve evidentirane organizacije potrošača, I to: Republičke unije potrošača, jedne od evidentiranih organizacija potrošača u Republici Srbiji, koja, shodno odredbama ZZP-a, ima posebna ovlašćenja za zaštitu individualnih I kolektivnih prava potrošača, kao Udruženja bankarskih klijenata “EFEKTIVA”, koja je takođe jedna od evidentiraih organizacija potrošača pri MTTT, i koja je svojevremeno podnela kolektivnu tužbu pred III osnovnim sudom u Beogradu za zaštitu kolektivnih interesa potrošača protiv 3 banke, kojom su dezavuisana nezakonitim postupanjem izvesnog broja banaka.

Nažalost, Ustavni sud je dana 23. 05.2013.godine doneo Odluku da XXXVI Glava Zakona o parničnom postupku, „Postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana“, nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije, te su odredbe ZPP-a od člana 494 – 501 stavljene van snage.

Na taj način su umanjena prava građana Srbije kao potrošača na pravno sredstvo, shodno članu 36 Ustava Republike Srbije, a što je predstavljalo i ustavno jemstvo, shodno članu 19 Ustava Republike Srbije.

Shodno iznetim navodima, obaveštavamo Vas o našim saznanjima koja se odnose na ugovore o stambenim kreditima indeksiranih valutnom klauzulom u CHF, kojima su povređena kolektivna prava potrošača, odnosno javni interes. Primenom navedene valutne klauzule u ugovorima o stambenim kreditima indeksiranim valutnom klauzulom izraženom u CHF nastupila je povreda javnog interesa jer je došlo do neodredivosti predmeta ugovorne obaveze, čime je za ove ugovore nužno utvrditi apsolutnu ništavost, shodno članu 47 ZOO, te da je, shodno članu 109 stav 2 ZOO između ostalog definisano da „pravo zahteva za utvrđenje ništavosti ima i javni tužilac“.

Naime, tokom 2006.godine, pa sve do zaključno sa 2011.godinom, ne samo u Srbiji, već i u okolnim državama na Balkanu, su mnoge banke nudile stambene kredite indeksirane valutnom klauzulom izraženom u CHF, a što je široj javnosti predstavljano od strane banaka kako najpovoljniji bankarski proizvod na tržištu. Nažalost, vremenom se pokazalo da su te banke iskoristile svoju stručnost, znanje, veštinu i finansijsku moć, te da su neistinito predugovorno informisale potrošače kao slabiju ugovornu stranu, weaker party, kako bi ih navele da pristupe formularnim ugovorima o stambenom kreditu indeksiranih valutnom klauzulom u CHF, te da donesu pogrešnu ekonomsku odluku koju, da su znali za stvarne izloženosti rizicima, nikada ne bi doneli.

Svi krediti indeksirani u CHF, sa stanovišta potrošačkog prava, ali i tada važećeg Zakona o bankama, predstavljaju NEZAKONIT PROIZVOD, jer je predmet ugovorne obaveze neodrediv, shodno članu 47 ZOO, i suprotan je načelima ugovornog i potrošačkog prava. Pre svega, članu 12 ZOO – načelo savesnosti i poštenja, kao i članu 21 ZOO – dobrim poslovnim običajima, te takvi ugovori, indeksirani valutnom klauzulom u CHF, pored povrede ovih načela, proizvode i povredu načela člana 15 ZOO – jednake vrednosti davanja ( ekvivalencija uzajamnih davanja) i eklatantan su primer zloupotrebe prava jače ugovorne strane – član 13 ZOO.

Naime, kod stambenih kredita indeksiranih valutnom klauzulom izraženom u CHF, koje su, kao formularne ugovore – ugovore po pristupu, sačinile banke, došlo je do ozbiljnih propusta od strane tvoraca takvih ugovora jer nije određena donja i gornja margina međuvalutnog odnosa CHF – EUR, što predmet ugovorne obaveze kod stambenih kredita indeksiranih valutnom klauzulom izraženom u CHF, čini neodredivim, te, shodno članu 47 ZOO, „kada je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv. ugovor je ništav.“

Ukazujemo da je u Srbiji EUR glavna rezervna valuta i da NBS, kao regulatorno telo, svojom politikom i intervencijama na tržištu neposredno utiče na kreiranje kursa, odnosno vrednosti EUR-a na međubankarskom tržištu u Republici Srbiji.

Nažalost, kada je u pitanju CHF, NBS nema nikakav uticaj na kretanje vrednosti ove valute i na njen odnos, to jest kretnje vrednosti prema RSD i na EUR.

Da je EUR glavna rezervna valuta na tržištu Republike Srbije, dokaz je da su procene vrednosti stanova koji su bili predmet hipoteke svih stambenih kredita, uvek izražene u EUR.

Dakle, primenom valutne klauzule izražene u CHF, korisnici ovih kredita, njih oko 20.000 porodica, izloženi su dvostrukom deviznom riziku, koji obesmišljava svrhu ugovora o kreditu i dovodi građane kao korisnike ovog bankarskog proizvoda, u svojstvu potrošača, do tzv.dužničkog ropstva.

Naime, članom 1065 ZOO je utvrđeno da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno vreme, dok se korisnik obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno u ugovoru.

Upravo je neodredivost međuvalutnog odnosa CHF –EUR, odnosno CHF – RSD, diferentia specifica kredita indeksiranih u CHF. Na osnovu odredbe člana 1065 ZOO, banka treba da proceni sve rizike i da ih obuhvati kamatnom stopom. Nažalost, kod kredita indeksiranih u CHF došlo je do toga da korisnik ovog kredita, kao potrošač, banci ne vraća samo glavnicu i kamatu kako je to predviđeno članom 1065 ZOO, već vraća i ogromnu kursnu razliku nastalu usled značajnog jačanja CHF u odnosu na EUR. Na taj način je svrha ovih kredita obesmišljena, i oni su zato postali suprotni definisanom pojmu kredita, shodno članu 1065 ZOO, to jest suprotni javnom poretku. To stoga što, iako korisnik kredita uredno otplaćuje anuitete, glavnica kredita se kontinuirano uvećava kada se ta glavnica preračuna u EUR, odnosno u RSD.

Zato je, na inicijativu bivšeg guvernera, dr Dejana Šoškića, dat predlog Izvršnom odboru NBS, a Izvršni odbor NBS doneo Odluku o merama za jačanje i očuvanje stabilnosti finansijskog sistema od 17.05.2011.godine, kojom prilikom je tačkom 2 Odluke utvrđeno da banka može fizičkom licu odobriti kredit koji je indeksiran deviznom klauzulom, pod uslovom da je valuta obaveze EUR.

DOKAZ : Odluka o merama za jačanje i očuvanje stabilnosti finansijskog sistema od 17.05.2011.godine

Dakle, donošenjem navedene Odluke NBS, nesumnjivo je utvrđeno da su stambeni krediti indeksiranih valutnom klauzulom izraženom u CHF protivni prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim poslovnim običajima, a što je i definisano članom 103 stav 1 ZOO, a što ste Vi, shodno Vašoj nadležnosti po osnovu člana 109 stav 2 ZOO dužni utvrditi, i shodno članu 6 i članu 15 ZKP, preduzeti odgovarajuće zakonske mere u cilju zaštite javnog interesa i kolektivnog interesa potpisnika ovih ugovora.

Mišljenja smo da je NBS pri donošenju navedene Odluke načinila propust jer je zabranila, ex nunc, zaključenje ovih kredita danom donošenja Odluke, dok je propustila da naloži usklađivanje postojećih kredita odobrenih u CHF sa navedenom Odlukom NBS, čime je omogućeno da krediti, suprotni javnom poretku, i dalje egzistiraju.

Poštovana, koristimo ovu priliku da Vas informišemo i o različitom pravnom položaju potrošača kao korisnika finansijske usluge, definisano članom 37 tada važećeg ZZP-a u odnosu na položaj kupca, odnosno primaoca usluge, definisano odredbama ZOO. Naime, shodno članu 454 ZOO, kupac, odnosno primalac usluge je učesnik obligacionog odnosa koji je inter partes, i zasniva se na ravnopravnom odnosu ugovornih strana, autonomiji volje i slobodi ugovaranja.

Dakle, u obligacionom- ugovornom pravu dominira načelo dispozitivnosti. Rezultat takvog koncepta je razvoj načela pacta sunt servanta – ugovor je zakon za ugovorne strane. Pri zaključenju ugovora, kupac – primalac usluge je taj koji treba da pazi koju robu kupuje, odnosno koju uslugu prima – načelo caveat emptor( neka kupac pazi). U tome se ogleda njegova savesnost.

Međutim, pojavom novih proizvda u SAD i u Evropi došlo je do promne koncepcije potrošačkog prava u odnosu na klasično ugovorno pravo.

Naime, kao što sam prethodno ukazao, potrošač – korisnik finansijske usluge, je slabija ugovorna strana. Banka ima iskusto, znanje, veštinu I finansijsku moć u odnosu na potrošača. U potrošačkom pravu važi načelo caveat venditor – neka trgovac pazi.

Upravo je razvoj načela od caveat emptor do caveat venditor prikaz razlike ugovornog od potrošačkog prava. To znači da je obligaciono – ugovorno pravo bilo dovoljno da zaštiti potrošačka prava, ne bi bilo potrebno donositi Zakon o zaštiti potrošača.

Zato je važno sagledati ove ugovore o stambenom kreditu sa stanovišta potrošačkog prava.

Usled ove razlike ukazujemo potrošači su i ustavna kategorija , i njih Republika Srbija štiti Usavom, za razliku od kupaca – primaoca usluga, koji su zaštićeni isključivo korišćenjem subjektivnih prava, definisanih odredbama ZOO.

Član 90 Ustava Republike Srbije glasi:

“Republika Srbija štiti potrošače.

Posebno su zabranjene radnje usmerene protiv zdravlja, bezbednosti I privatnosti potrošača, kao i sve nečasne radnje na tržištu.”

Dakle, potrošač,- kao korisnik finansijske usluge, za razliku od kupca, odnosno primaoca usluge, po ZOO je zaštićen, pored subjektivnog, i objektivnim pravom, i uživa ustavnu zaštitu.

Država je dužna da se umeša u odnos između trgovca, odnosno davaoca usluge i potrošača, odnosno u ovaj privatnopravni odnos, i to mešanje se u pravnoj teoriji zove pravni paternalizam. Najznačajniji oblici pravnog paternalizma su obaveza potpunog predugovornog obaveštavanja potrošača, pravo na podnošenje reklamacije – prigovora, kao i nadzor nad postupkom rešavanja prigovora.

U Republici Srbiji je tek 01.01.2011. godine stupio na snagu Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga (ZZKFU), dok su neke odredbe ovog Zakona stupile na snagu tek 05.12.2011.godine.

Mišljenja smo da je danas važeći ZZKFU, kao i Zakon o osiguranju, jedni od boljih zakona, kako u zemljama okruženja, tako i šire, jer na potpuniji način štite prava potrošača – korisnika finansijskih usluga, u pogledu obaveze potpunog predugovornog informisanja od strane davaoca finansijske usluge.

Međutim, cenu razvoja naše legislative očigledno plaćaju korisnici usluge stambenih kredita izraženih valutnom klauzulom u CHF, njih oko 20.000 porodica, a koje ste Vi, shodno iznetim činjenicama, dokazima i Vašim zakonskim ovlašćenjima, dužni da zaštitite.

Naime, u vreme odobravanja stambenih kredita indeksiranih valutnom klauzulom izraženom u CHF potrošači već postali ustavna kategorija. Tada je bio na snazi ZZP iz 2005.godine, koji je pod pojmom potrošač obuhvatao i korisnike finansijskih usluga. Taj zakon je prestao da važi 31.12.2010.godine. Tim zakonom je, u članu 37, bilo definisano: “Cena usluge mora biti unapred određena na način koji potrošača ne dovodi u zabludu u pogledu cene usluge.“

To znači da se odredbama tada važećeg ZZP-a zahtevao veći stepen odredivosti ugovorne obaveze nego što je to predviđeno članom 47 ZOO na koji se pozivamo.

Takođe je članom 36 stav 1 tada važećeg ZZP-a definisano da je „ davalac usluge dužan da svoju uslugu ponudi na način kojim potrošača jasno i nedvosmisleno obaveštava o vrsti i kvalitetu usluge prema utvrđenoj specifikaciji.“

Pored odredaba navedenog ZZP-a, međusobni odnosi trgovaca, odnosno davaoca usluge i potrošača bili su regulisani i sektorskim zakonima. Oblast bankarstva je regulisana Zakonom o bankama.

Tako je Zakonom o bankama, odeljak 2, članom 28 – 38, bilo definisano način i upravljanje rizicima.

Članom 28 stav 1 je precizirana obaveza banke:

„Banka identifikuje, meri i propisuje rizike kojima je izložena u svom poslovanju i upravlja tim rizicima.“

Stavom 3 istog člana definisano je:
„Banka je dužna da obezbedi funkcionisanje i organizacinu odgovornost aktivnosti upravljanja rizicima i redovnih poslovnih aktivnosti banke.“

Članom 29 Zakona o bankama, implementirani su Bazel 1 i Bazel 2 standardi u našu legislativu. Navedenim članom se vrši identifikacija, planiranje i upravljanje rizicima, i to:

Rizik likvidnosti;
Kreditni rizik;
Kamati i devizni rizik i ostali tržišni rizici;
Rizik izloženosti banke prema jednom licu ili grupi povezanih lica;
Rizici ulaganja banke u druga pravna lica i osnovna sredstva;
Rizici koji se odnose na zemlju porekla lica prem kojima je banka izložena;
Operativni rizik, uključujući i pravni rizik , kao i rizik neodgovarajućeg upravljanja informacionim i drugim tehnologijama značajnim za poslovanje banke.
Dakle, ovo su jasni dokazi da korisnici bilo kog kredita, pa i stambenih kredita indeksiranih u CHF, u momentu zaključenja ovih ugovora nisu mogli imati ravnopravan položaju odnosu na banku, jer je banka jača ugovorna strana – profesionalac.

Članom 32 Zakona o bankama su definisani kamatni i devizni rizici, te je banka ove rizike bila dužna, shodno napred iznetim odredbama, identifikovati, procenjivati, i prema istima preduzimati mere.

Osnovno pitanje koje se postavlja je da li su banke znale ili mogle znati kojem riziku izlažu korisnike stambenih kredita izraženih u CHF kao potrošače.

Shodo iznetim dokazima sasvim je jasna profesionalna odgovornost bankara koji su ponudili ovu vrstu kredita potrošačima.

U prilog iznete tvrdnje iznosimo i sledeće dokaze:

Profesor dr Petar Kočović, čuveni ekspert – informatičar, sa kojim je mr sci Denis Perinčić u pogledu kredita indeksiranih u CHF već nekoliko godina angažovan na zajedničkom radu, dostavio je dokaze o statistikama i kretanju međuvalutnog odnosa CHF-USD, i odnos CHF- DM , i korpa evropskih valuta. Na osnovu dostupne statistike jasno se može UOČITI TREND jačanja CHF u poslednjih 40 godina u odnosu na USD, DM i korpu evropskih valuta. Nesumnjivo je utvrđeno da je CHF ojačao 5 puta u odnosu na USD, DM i korpu evropskih valuta.

To znači da su banke znale ili morale znati da će i u narednom periodu doći do skoka CHF u odnosu na EUR, što se u naravi i obistinilo.

DOKAZ : Izveštaj profesora Kočovića

Profesor Kočović, Denis Perinčić i Udruženje Efektiva su tokom zajedničkog rada obradili ogroman broj ugovora koji se odnose na kredite indeksirane u CHF. Mišljenja smo da je posebno značajno ukazati na ugovore koje je zaključivala Volksbanka. Naime, kod ovih ugovora postoji član, najčešće je to član 8, koji glasi:
„U slučaju da u toku trajanja kredita vrednost CHF prema EUR poraste za 10 ili više procenata u odnosu na međuvalutni odnos koji je važio na dan zaključenja ovog Ugovora, zbog čega prihodi Korisnika, i /ili vrednost nepokretnosti kojom je obezbeđeno potraživanje Banke po ovom Ugovoru više nije dovoljna da pokrije potraživanje Banke, prema kriterijumima na osnovu poslovne politike Banke na osnovu kojih je odobren kredit, banka će, srazmerno visini nepokrivenog potraživanja, zahtevati dodatno obezbđenje ( hipoteku) na drugoj nepokretnosti ili drugo dodato obezbeđenje, prihvatljivo za Banku.

Ukoliko Korisnik, u slučaju iz stava 1, ne može pružiti dodatno obrazloženje, Korisnik , potpisom ovog Ugovora, daje neopozivu saglasnost Banci da izvrši promenu valute obračuna preostalog dela kredita, i isti dalje obračunava u protivvrednosti EUR valute prema uslovima koji važe za kredite koji se obračunavaju u EU valuti, a koji su sadržani u obaveštenju koji će Banka kvartalno dostavljati Korisniku.

Promena valute obračuna vršiće se po kursu koji važi na dan koji dva radna dana prethodi početku prvog kvartalnog perioda u kome se vrši konverzija valutnog obračuna.“

DOKAZ : Ugovor o kreditu

DAKLE, AKO JE JEDNA BANKA ZNALA, A PO NA OSNOVU PRETHODNO NAVEDENIH ODREDABA ZZP-a i ZAKONA O BANKAMA, A NA OSNOVU OBAVEZE PROCENE RIZIKA (DEVIZNOG, KAMATNOG I OSTALIH RIZIKA), DA ĆE CHF SKOČITI U ODNOSU NA EUR ZA 10 ILI VIŠE INDEKSNIH POENA, ONDA SU I DRUGE BANKE TO ISTO ZNALE, ODNOSNO MORALE ZNATI.

Navedeni ugovor je nesumnjiv dokaz da je Banka znala i identifikovala, kao i procenila rizik i propisala mere za slučaj da će CHF kočiti u odnosu na EUR za 10 ili više indeksnih poena, a za slučaj da korisnik kredita više nema dovoljno obezbeđenje u vidu plate i hipoteke.

Banka je pritom štitila samo sopstveni interes jer je slučaj automatske konverzije CHF – EUR, vezan samo za kumulaciju događaja. Dakle, bio je potreban skok CHF ( 10 ili više indeksnih poena) i gubljene kreditne sposobnosti klijenta, koja se izražava ili kroz pad vrednosti imovine – hipoteke izražene u EUR, ili kroz gubljenje prihoda – pad vrednosti plate u odnosu na skok CHF.

Koristimo ovu priliku da ukažemo da je potrošačko pravo istovremeno i:

a) subjektivno pravo, samo delimično utemeljeno na obligacionopravnom režimu ugovora i naknade štete;

b) pravo građanina koje je ograničeno imperativnim odredbama vezanim za bezbednost , zdravlje, privatost i ekonomski interes potrošača – regulisano imperativnim odredbama objektivnog prava;

c) pravo čoveka koje proističe iz odredaba o ljudskim pravima. To su kolektivna ljudska prava, poput prava na zaštitu životne sredine, pripadaju grupi ekonomsko – socojalnih prava i pripadaju tzv.drugoj generaciji ljudskih prava.

Članom 145 stav 1 tačka 1 ZZP-a kolektivna potrošačka prava nastupaju ako ima najmanje 10 potrošača koji su ugroženi istovetnom radnjom, na istovetan način, o strane istog, odnosno istih lica ( poslovnih banaka).

Sasvim je jasno da je podnetim kolektivnom tužbom od strane Udruženja bankarskih klijenata „Efektiva“ obuhvaćen mnogo veći broj od propisanih 10 lica.

Međutim ,kolektivni interes potrošača je odvojen od individualnog interesa potrošača i predstavlja apstraktni interes koji je opšte dobro i javni interes. Kolektivni interes potrošača je transindividualni i transnacionalni interes. Iz njega proističu individualni interesi pojedinačnih potrošača, te je on takav da nadilazi partikularne interese pojedinačnih potrošača kao transindividualne.

Dakle, danas prava potrošača pripadaju grupi ljudskih prava, i to ekonomsko socijalnih prava – kolektivna ljudska prava; druga generacija ljudskih prava.

Kod ovih prava, za razliku od ličnih i građanskih prava, gde država treba da se uzdržava od mešanja, upravo ovde država treba da bude proaktivna.

Ukazujemo da je Republika Srbija, kao sukcesor SFRJ, potpisnik Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950.godine, kao i Protokola na Evropsku konvenciju, kojim je u korelaciji sa članom 58 Ustava Republike Srbije, proklamovana, kao ustavno jemstvo, zaštita građana Republike Srbije, odnosno njihove imovine, koja se opisanim radnjama banaka dezavuisana.

Ukazujemo da je Republika Srbija i potpisnik Evropske socijalne povelje iz 1965. godine. Takođe je i potpisnik i Međunarodnog pakta o ekonomsko socijalnim i kulturnim pravima – Njujorška konvencija iz 1966.godine.

Poštovana, želimo da verujemo da ćete na osnovu iznetih činjenica i priloženih dokaza sagledati ugroženost kolektivih i individualnih potrošačkih prava, kao vrste ekonomsko socijalnih i ljudskih prava , i preduzeti mere u skladu sa zakonom, a po predmetu ovog Zahteva.

U protivnom, bićemo prinuđeni da se obratimo međunarodnim organizacijama i institucijama radi zaštite ekonomsko – socijalnih potrošačkih prava korisnika kredita indeksiranih u CHF, ss obzirom da su sve zemlje u okruženju navedeni problem rešile, kao i da se Konvencije, na koje se pozivamo, a koje je potpisala i ratifikovala Republika Srbija, neposredno primenjuju u slučaju da ih ne primenjuju nadležni državni organi.

Takođe želimo da ukažemo da se mnogi pravni eksperti pozivaju na jednostranost promene kamatne stope od strane poslovnih banaka, a kome je pravni osnov bila Preporuka NBS, BAN 002/08, koja je doneta na predlog tadašnjeg guvernera Jelašića.

Treba istaći da je guverner gospođa Jorgovanka Tabaković predložila, a NBS donela Preporuku BAN 002/13 kojom se negativni efekti jednostrane promene kamatne stope od strane banaka, a na štetu klijenata – korisnika bankarskih kredita, poništavaju. Međutim, ukazujemo, čak i da je sve vreme trajanja stambenih kredita indeksiranih valutnom klauzulom izraženom u CHF kamatna stopa bila nula, korisnici ovih kredita, kao potrošači, prošli bi na isti način jer bi se banke neosnovano obogatile na račun klijenata banke zbog enormnog skoka CHF u odnosu na EUR. A što su banke, na osnovu iznetog, znale, te su „zaključale“ potrošače u ove nezakonite i nepravične ugovore.

Ovim kreditima je narušeno pravilo ex aequo et bono, te je iste, pod ovim uslovima, nepravično održati na snazi.

Vaša obaveza daljeg sprečavanja održavanja ovih kredita proističe i iz načela fraus omnia corumpit, što znači da niko fraudoloznom radnjom ne može da ostvari korist, uključujući i banke.

Srdačno,

Podnosioci:

Predsednik UO RUP-a

Mr sci Denis Perinčić

Predsednik Udruženja bankarskih klijenata „Efektiva“

Dejan Gavrilović




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *